Интелектуална својина и привредни развој

Општепознато је да сви производи људског ума, интелектуални производи, постижу своју вриједност умножавањем, употребом и приказивањем другим људима, па их није могуће заштитити скривањем, затварањем или неком другом физичком заштитом.

За њихову заштиту развијен је систем правне заштите, систем интелектуалне својине, којим се помоћу средстава и институција правног система штити право сопственика на располагање, употребу и стицање користи од заштићеног нематеријалног добра.

Тако систем интелектуалне својине постаје моћно оруђе за трансформацију резултата креативности у капитал и углед, будући да њиховим титуларима омогућава законску својину на интелектуалној имовини са искључивим правом располагања и употребе.

Резултат остварења синтагме „економија заснована на знању" у основу је стварање многоврсних креација и достигнућа заснованих на знању, чији је крајњи циљ постизање глобалне конкурентности производа и услуга, као основа и предуслова за уравнотежену робну размјену и повећање запослености, односно развоја привреде у цјелини у складу са потребама за дјелотворан одговор на изазове привредног окружења.

Постизање наведеног циља у савременим условима претпоставља, између осталог, обавезну и редовну активност којом се све остварене креације и резултати засновани на знању правно штите одговарајућим обликом интелектуалне својине. Тиме се спречава не само расипање ресурса уложених у стварање резултата интелектуалних активности него и искључује могућност да се ти резултати неконтролисано и недозвољено користе. С друге стране се омогућава да их капитализују ентитети и појединци који су их остварили.

Као резултат развоја током скоро 125 година у међународним, али и националним оквирима, данас у земљама са економијама традиционално заснованим на својинским и тржишним принципима свједочимо о дјелотворном дејствовању успостављених и развијених система интелектуалне својине.

Дуг је низ показатеља који свједоче о дјелотворној употреби националних система интелектуалне својине у функцији привредног развоја у земљама са економијама традиционално заснованим на својинским и тржишним принципима, што је резултат историјске условљености и створених претпоставки.

Развој интелектуалне, а нарочито индустријске, својине у свијету, као и стечена позитивна искуства у практичној употреби његових учинака резултирали су тиме да је за привредне системе индустријски развијених земаља интелектуална својина постала неупитни и незамјењиви савремени ресурс и средство у постизању глобалне конкурентности и успјеха у тржишној утакмици не само на глобалном и регионалном плану него и у домаћим оквирима.

Захваљујући историјском развоју, као и практичним искуствима, у тим земљама, које бх. привреди, заправо, представљају конкурентско привредно окружење како у оквиру ЕУ, тако и у глобалним оквирима, на свим нивоима националне вертикале, од највиших инстанци извршне, па и законодавне власти преко управљачких структура у научном, истраживачком, развојном, високообразовном, те укупном привредном сектору, па све до појединаца који партиципирају као извршиоци у тим секторима, не само да постоји стручна информисаност него је формирана, и непогрешиво дејствује, неупитна свијест да не постоје никакве дилеме у погледу потребе да се интелектуална својина употријеби у функцији развоја.

Као крајњи резултат тог историјског развоја у тим земљама, које, уосталом, традиционално припадају челној групи индустријски развијених земаља у свијету, постигнута је одговарајућа синтеза истраживачко-развојног (И&Р) сектора, те укупних иновацијских процеса са системом интелектуалне својине, уз истовремено инкорпорисање интелектуалне својине у све друштвене сегменте и активности релевантне за постизање глобалне конкурентности техничких рјешења и производа заснованих на резултатима сопствених научних и истраживачко-развојних, те с њима повезаних процеса.

Aктуелно стање у Босни и Херцеговини у погледу употребе интелектуалне својине у функцији привредног развоја добар је основ за приближавање пракси која је заступљена у земљама конкурентског привредног окружења како у ЕУ, тако и у глобалним оквирима. При томе се ради о земљама чије су економије историјски засноване на својинским и тржишним принципима и које већ имају успостављено дјелотворно дејствовање система употребе интелектуалне својине у функцији развоја.